Spavaj svete
Da može čovek da sluti i zna
iza kog ćoška ga vreba nesreća,
otkuda stiže taj zloduh stari
što sa lakoćom sve pokvari.
Smiri se duša,
ogreje lepotom,
napiju oči svetlosti i sjaja,
a odmah potom
nanižu se sati
olujni i teški od grada i vetrova,
za tren, dok ti ništa nije jasno
oko tebe samo tmina i prah.
Ali čovek opet, podiže se, vraća
na zgarišta svoja, opustela mesta,
da popravlja, stvara
opet ona ista, divna i topla
pomalo nova, osećanja, snove
kutke sreće, mira.
I u tom poletu, potpuno zanesen
oprašta svu štetu minulih dana,
na krilima nove nade ponesen
on ustaje, poleće i sanja.
Sanja jedno drvo, sa velikom krošnjom,
ljuljašku na njemu,
povetarac što ga miluje po kosi,
livadu zelenu i čednu,
što hrani mu čeljad,
zečeve i srne,
ne progoni pticu ni jednu.
Jedno takvo mesto
od baršuna i svile
da milinom zaogrne,
svoju decu.
Al' iz tog sna ga prenu buka,
žustrih glasova, aviona,
berzi, lobista, ministara,
diktatora, aktivista, manjina,
prodatih duša i ubica,
samo najnesrećnijih nema.
Napreže uši, ne čuje se
jauk ni plač, ni nepravda,
dobro su zatrpani, važnijima
teško je dokazati i da ih ima.
A ima,
eno ih okreću se za svojom senkom,
ne daju više osmeh na usne,
ko zna šta ih još vreba
teško je da se uspe.
Posle svih ubijanja i smrti,
novih početaka i rađanja,
ostanu ubijena nadanja,
da sećaju i peku
kao opomena.
Da se ne nada,
već živi mirno,
u tuđim okvirima i merama,
sa određenim grimasama
i mimikom sličnom, osmehu.
Tako se živi u novom dobu
priređenom čoveku,
bezbojnoj, bezobličnoj masi,
od sasvim određenog broja ljudi.
Što žive rađaju i sanjaju
samo svoje jedinstvene snove,
uz kafu žrtve prebrojavaju
i deci poklanjaju, zemlje nove.
Ti strašni umovi,
što ne znaju da maštaju
i planiraju na malo.
Male su za njih zgrade i ulice,
kvartovi, gradovi i regije,
oni razmišljaju globalno,
umesto čovečanstva planete cele.
Šta ćemo voleti, šta misliti,
kako živeti i umirati!
Nije to lak zadatak,
mnogi se mozgovi zbog toga znoje,
za dobru platu, status i mesto,
super moderne super nove.
Koga ubiti, a koga kupiti,
gde ratovati, a gde ulagati,
čiju decu u rat slati,
mozgove globalno, svakako isprati.
Teškim se poslom oni bave,
dok drže lake palice na golfu,
ni kapi znoja, a nama lije
za sitna dvorišta i kapije.
Ma sada je to sasvim jasno,
samo nije,
ko ih zaduži za tako mnogo?
Ko im dade to silno pravo?
Pružili pipke po svetu celom,
isprepletali kupljene i ucenjene,
a osim njih, ostatak sveta,
prebrojava uboge i ucveljene.
Gladne i bolesne,
humano vakcinisane HIV-om,
milosrdno bombardovane,
pravedno sankcionisane.
Ušuškan u njihove pidžame i opijate,
ljuljuškaj se opijeni svete
i ćuti,
ko govori i misli, brzo nestane,
a ćutači sporije odlaze, sa ove planete.
Tumaraj po mraku,
zatvaraj mlađima oči,
nije ova igra ni za odrasle,
a kamoli za dete!
Spavaj, spavaj svete!
Ako
Ako u tvojim venama
može sem mene,
još nešto da struji,
ne budi me, ne diraj,
ne zaustavljaj,
ne juri.
Ako na tvojim usnama
još nečije ime dubi,
ne spominji me njima
i ne ljubi.
Ako sam ti samo tajna
slatka i čežnja,
ne reci mi ništa
ako nisam neizbežna.
Neću
Neću više da se šalim sa tobom.
Neću ni ozbiljno.
Neću više da te slušam.
Neću više da ti se javljam.
Ne gledam te ni kroz trepavice.
Nemam suze, ni smejalice.
Ne tražim ništa više i nigde.
Sve što ti nisam ispunila,
eto baš namerno nisam i neću.
Neću da pričam.
Neću da odgovaram.
Neću tvoje pakosne podbadalice,
neću ni poljupce.
Neću više da slušam ljubavne pesme.
Neću da te ni za šta opominjem,
neću da te pominjem, nikad, nikome i nigde.
Neću da budem ni tužna, ni ljuta.
Eto nije mi ništa.
Možeš li da zaspiš?
U meni
U meni žive sve radosti i sreće,
bližih mi i dalekih,
na drugim krajevima sveta.
U meni žive i sve ljudske tuge,
jarosti, bes i ogorčenja,
izazvanih nepravdom,
belih, crnih, žutih i crvenih.
U meni žive sve boli zbog neljudskosti
onih sa kravatama, u belim mantilima,
osmeha ulizičkih i lažnih,
zbog podlaština dronjavih i uglancanih.
U meni žive sva gađenja na prostote,
grabež, kakva bezdušja i zlobe,
velikih i malih,
nepoznatih i slavnih.
U meni žive sva ženska htenja i ćudi.
A opet od mnogih drugačija.
Razumem udovca i nesretnu preljubnicu,
razumem svaku suzu
i sve što je od svog bića
iskreno, dato svetu.
Razumem čoveka i sva njegova stanja,
ne razumem zavist, zlobu i potrebu
da se uništava tuđa sreća.
Kroz mene huje vekovi i razne mode,
stilovi i ukusi.
Razume me i neki Španac, Italijan, Afrikanac.
Samo se nigde ne slažem sa neukusima,
grubostima i niskostima.
U meni su divljine Indijanca,
neobuzdanosti punokrvnih konja,
žustrina i hrabrost tigrice,
ranjivost i nesmotrenost deteta.
U meni je putenost što požudu raspaljuje
i mir, samovanje, za manastire.
U meni je osećaj iskonski za pravo i pravdu,
za dobro i lepo,
ginula da ih štitim, moje i svačije.
Do mene dopiru i kroz mene prodiru,
sve lepote i ružnoće ovoga sveta.
I jedno dete u Indiji uplakano
i jedan čovek u Nici na ulici sam,
pored koga masa stranih šeta.
Meni je žao malih i velikih,
ljudi i izdatih bajki,
staništa i neba,
gnezda i dvorova,
šuma i reka.
Kada ih zagađuju, ruše,
u kakvo ruglo prepravljaju
i smećem guše.
Moje biće reaguje na svaki nesklad
kao srce pod elektrošokovima.
Na svako narušavanje harmonije
kao na nuklearni udar,
oseća i iza osmeha zlobu
koju potuljenost njime prikriva.
Kroz mene su prošle sve patnje robova,
sve materinske tuge za otetom i stradalom decom.
Sve ljudske potrebe i želje za
srećom, mirom, udobnim životom.
Za uživanjem i ličnih želja, ispunjenjem.
Kroz mene su prošle rane onih što su nosili lance,
kroz mene su govorile žene,
povređivane, zastrašivane, ucenjivane.
Kroz mene je prošao plač i nemoć deteta,
mučenog strogošću i nerazumevanjem.
Kroz mene su prošle bune,
heroji i žrtve,
utvare njihovih zlotvora
i svih koji se pate a boje,
da nepravadu nad sobom izgovore.
U meni je hrabrost i ludost,
u meni je nežnost i slabost,
u meni je zver što ostavalja brazde
kad je ugrožena
i baršun za voljenje i maženje
ali i lak za uništavanje.
Kroz mene su prošli hropci
svih ugroženih i nestalih,
svega lepog što mu je kakvo zlo
načinjeno i dobro, uskraćeno.
U meni je muka sve gladne dece sveta
i svih napuštenih, čiji bol,
malo kome smeta.
U meni je bunt za sve bahate i grube,
odanost za sve odane,
ljubav za ljubav i sve moje.
U meni su krici svih raspetih,
proganjanih i gaženih,
za nečije alave i zle apetite.
U meni su deca i ljudi mučeni na trgovima,
po tamnicama i palatama,
velikog, moćnog i „humanog“ sveta.
U meni je otmenost dame iz 18. veka
i divljakuša pod čergama rađana,
u rekama kupana,
pod zvezdama odgajana,
velikim vatrama, grejana.
U meni je uplašeno dete,
ranjiva i pitoma srna,
umiljata mačka i
razigrana veverica.
Kroz mene su tutnjale i one bombe
padale daleko od moje zemlje i naroda,
koje su isto neke ljude i njihovu decu ubijale,
tlo im i reke zatrovale,
budućnost uništile.
Kroz mene su prošle eksplozije velikih vulkana,
poslednje reči, zgarljaji i suze,
zateklih lavom i pepelom prekrivenih,
u kućama, dvorištima, uzvišene Pompeje.
Kroz mene su nastavljale da žive,
milosnice i hetere,
muze i princeze,
Fadila i Jelena Trojanska,
Hipatija i obična žena.
Kroz mene su prošli bubnjevi tam tama,
tonovi planinskih frula,
antičkih žica,
renesansnih viola i šansona,
klavira i orgulja,
istočnjačkih zurli i zapadnjačkih saksofona,
plesova Mediterana, Persije,
Balkana i keltskog severa.
Po meni su prašine
sa pozorišnih dasaka Stanislavskog
i gracija sa parketa baletskih sala.
U meni su svi moji aristokratski preci,
gospodari i veleposednici.
U meni su i lude krvi, svi moji
ratnički i paorski rođaci.
U meni su sva veselja i tuge
doba i krajevi,
gde ljudske i životinjske,
dečije duše vole i pate,
stvaraju i kakvu lepotu svetu ostavljaju,
oplemenjujući ga za sebe i druge.
U meni su ostali, večni,
da me vode, uče, bodre.
Da me grde, razumeju i opisuju,
upozoravaju, teše i čuvaju,
da se ne ponesem i pogordim,
da se ni u muci ne predam kaljuzi,
da mi ljudsko bude blisko,
da me neljudsko ne uzima pod svoje,
ni za najveće nagrade.
Neznani
Kad sklonim se od svega,
pustim miru i tišini,
da me osvaja predvečerjem grad,
kad glasa nema i sve nestaje u tmini.
Tek lampe se pale, žmiravo diskretno,
da otežaju vozačima i ljubavnicima, zametnu trag.
Nešto tamo daleko, kao senka stoji,
dovoljno da ga nazirem i osetim.
Znaju li me te oči, jesu li me gledale kad?
Znamo li jedno drugom glasa?
Šapata da li je bilo ikada
ili je to samo žagor udaljenih masa?
Pitaš li se šta mi je na srcu i na šta mislim sad?
Šta ti prsti dodiruju, a za čim žude?
Jesam li tvoja radost ili jad?
Potreba, igra sujete ili ljubav i glad?
Slika Leonid Afremov
